Naslovna | Publikacije > MONTESORI PROGRAM PRIMENJEN U RADU KOD OSOBA SA SMETNJAMA U RAZVOJU – KNJIGA > VEŽBE TIŠINE

VEŽBE TIŠINE

Nada Marinković, montesori vaspitač i učitelj,

Katarina Garamheđi, montesori vaspitač

dečji vrtić „Različak“, Bačka Palanka

«Posmatrala sam i proučavala decu. Uzela sam od njih ono što su mi ona dala i to sam izrazila. To je Montesori metod.»

Tako Marija Monesori piše o postanku svog metoda. Isto tako, otkrila je i dečiju potrebu za «vežbom tišine». U svom delu «Tajna detinjstva» o otkrivanju ove potrebe kod male dece, Marija Montesori piše:

 

«Jednog dana sam došla u razred noseći četvoromesečno dete koje sam uzela iz ruku njegove majke, prelazeći dvorište. Dete je bilo zamotano u pelene...a lice nu je bilo bucmasto i ružičasto.Mir tog detenceta je na mene ostavio dubok utisak i želela sam podeliti svoje osećanje sa decom. «ne pravi nikakve zvuke», rekla sam i u šali dodala: «Gledajte kako su mu noge mirne...niko od vas tako ne bi znao biti miran». Sa čuđenjem sam primetila napetost kod dece koja su me gledala: svi su skupili noge i nepomično stajali. Činilo se da su zavisili od mojih reči i da su ih duboko osećali. «Ali kako je lagano njihovo disanje» nastavila sam. «Niko od vas ne bi mogao disati kao on, bez i najmanjeg šuma...» I deca su iznenađena i nepomična, zadržavala dah. U tom je trenutku zavladala grobna tišina, čulo se tiktakanje sata, koje se inače nije čulo. Činilo se da je taj mališan doneo atmosferu intenzivne tišine, kakva ne postoji u svakodnevnom životu.

U tim trenucima niko nije napravio ni najmanji pokret. Iz toga se rodila želja da se nađu u toj tišini i hteli su je ponavljati.... deca su bila nepomična i čak su kontrolisala i disanje. I ostala su tako, kao da stvarno meditiraju. Polako, usred impresivne tišine, čuli su se vrlo slabi šumovi, poput kapnje vode koja je kapnula u daljini ili udaljeno cvrkutanje ptičice.

I tako je nastala naša vežba tišine:

Moja traganja u Montesori pedagogiji, započela su pre sedam godina. Uporedo sa montesori edukacijom u okviru projekta Buđenja-Montesori školice u Srbiji, počela sam da radim u jednom selu nedaleko od Bačke Palanke. To je bilo moje prvo iskustvo u radu sa decom i roditeljima. Zajedno smo otkrivali i učili. Stvarali smo «monesori svet», uređujući prostor, učeći i vežbajući rad sa materijalima, vežbali tišinu...

Sam početak rada na vežbama tišine bio je vrlo ambiciozan i sastojao se iz dva dela: šetnja po ­«žici» i vežbe sa montesori materijalom. Igra je trajala je petnaest, a tišina dva minuta. Nakon nekoliko nedelja ovakvog rada, uvidela sam dadeca nevoljno učestvuju u njoj i da im je teško toliko dugo da sede. Tišina im je bila nametnuta od strane vaspitača. Sledeći korak je bio da skratim vreme trajanja igre tišine, tako da smo jedan dan vežbali šetanju po «žici», a drugi, sa montesori materijalom. Međutim, nekoliko meseci rada na ovaj način, svrha ovakve igre nije bila stvaranje tišine, nego neposredno motivisanje dece da se bave materijalima koji su korišćeni u igri tišine. Tada sam shvatila da deci nije jasan pojam –tišine, te smo je uočavali naizmeničnim pravljenjem buke i tišine. Sledeći korak bio je pravljenje apsolutne tišine 30 sekundi, a zatim minut. Za pravilno sedenje uveli smo pojam «gospodar svog tela». Igra tišine je počela da dobija novi oblik ipočela je da služi detetu. Ona ima važan i težak zadatak, da jača snagu volje. Divno je biti svedok savršene nepokretnosti, budne pažnje da se uhvati zvuk sopstvenog imena koje se izgovara tiho, zatim lagani pokreti, koordinirani, tako da se ne dotiče ništa, da se samo dotakne pod stopalima, sve su to efikasne radnje za motoričko i psihološko uređenje jedne ličnosti.

„...Nije čudno, nego je baš prirodno što se dete preko tih vežbi disciplinovalo, u pogledu mišićne nedisciplinovanosti svojstvene tom uzrastu.

Naime, ono odgovara prirodi time što se kreće, ti pokreti, međutim, budući da imaju nekakav cilj više nemaju izgled nereda, nego rada...Tako disciplinovano dete nije ono dete od ranije, koje ume da bude mirno, nego je to individua koja se usavršila koja je nadmašila uobičajene granice svog uzrasta, koja je napravila skok unapred, koje je u sadašnjosti osvojilo svoju budućnost...“

( Montesori,2001.,231)

Montesori priča u ovm selu, završila se juna 2006., a nova je počela septembra 2007. godine u Montesori vrtiću Različak u Bačkoj Palanci. Svesna pređašnjeg iskustva,igru tišine počela sam nedeljno da planiram. Prve nedelje sam upoznavala decu sa tišinom, kroz smenjivanje buke i tišine. Sledeći korak je prenošenje različitih predmeta iz ruke u ruku. Deca za to vreme sede. Počinjemo sa jednostavnim predmetima, npr nekoliko kockica na tacni. Zadatak je preneti ih u krug, bez bilo kakvog zvuka, šuma. Kada izvežbaju prenošenje tog predmeta i nekoliko dana budu uspešni, sledeći predmet koji prenose je zvono, a zatim sveća. Igra tišine traje 3 - 5 minuta. Igru započinjemo tako što ja pogledom prozivam dete koje odradi vežbu. Kada izvežbaju prenošenje zadatih predmeta iz ruke u ruku, prelazimo na težu varijantu, a to je nošenje predmeta po «žici». Kada postanu dovoljno pažljivi, spretni i strpljivi sledi im zajednički rad na nekom od montesori materijala. Uglavnom su to materijali iz praktičnog i senzorno-perceptivnog centra, a ređe iz matematičkog, jezičkog, kosmičkog i muzičkog. Kako se grade nivoi tišine, tako se produžava vreme provedeno u ovoj igri. S jedne strane, dete razvija slobodu da bira i bude aktivno, s druge- jača sposobnost inhibicije sopstvenih impulsa. Savršena tišina može se postići samo pod uslovom da je žele svi prisutni. Zato uspeh zavisi od svesti o zajedničkom delovanju. Iz nje se rađa osećanje društvene solidarnosti.Tišina je pozitivno dostignuće koje se ostvaruje pomoću vežbanja. Da tišina ne postoji kao potreba i želja deteta, ne bi je bilo moguće ni ostvariti.

I završila bih razmišljanjem montesori vaspitačice Snežane Đilas, sa kojom sam prvih pet godina upoznavala Montesori svet:

«Da li je deci nametnuta buka kao normalnost, ili je odraslom čoveku dečja tišina suviše ''bučna''?!

U tišini se uvek mnogo bolje čuje»!